Нови Сад/Рума, 14. јул 2025.- Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Александра Ћирић Бошковић отворила је вечерас у Завичајном музеју Рума изложбу акварела под називом: „ Свестрани уметник Николај Петрович Краснов“- посвећене обележавању 160 година од рођења овог истакнутог уметника и архитекте.
Изложба се отвара у оквиру манифестације „Румско културно лето 2025“ и тим поводом у име Покрајинске владе и ресорног секретаријата, секретар Ћирић Бошковић је истакла да се ове године навршава 187 година од успостављања дипломатских односа између Русије и Србије.
„Отварање руског конзулата у Србији 1838. године био је важан догађај у интензивирању укупних односа наших држава“ подсетила је ресорни секретар и додала да су оне од средњег века, током столећа, упркос епизодама изражене успешне сарадње, биле знатно ограничене непостојањем званичних, државних мисија.
Већ крајем 17. века, наводи она, у време када се српски и други балкански православни народи налазе у оквирима Османске империје, Русија, тада једина слободна православна држава, иступа као њихова најмоћнија заштитница.
По њеним речима, на ове просторе континуирано је слала помоћ у виду богослужбених књига, црквених сасуда и икона, што је имало дугорочни, вишеструки идеолошки утицај на српске верске идеале православља.
Посебно су били важни уметнички утицаји из Русије који су обликовали нове токове црквеног сликарства током 18. и 19. века, било посредним прихватањем, било директно, школовањем уметника у руским уметничким центрима или импортовањем икона и готових иконостаса.
„Током двадесетих година XVIII века, на позив карловачких митрополита, долазе руски и украјински учитељи, који преносе концепте тамошњег школског система у Карловачку митрополију“ подсетила је Александра Ћирић Бошковић и истакла да су српски студенти одлазили тада на студије на Кијевску духовну академију при Кијево-печерској лаври, одакле пристижу нови богословски и уметнички утицаји.
Осим ових историјских, директних руско-српских уметничких веза, као битан моменат за деловање руских ликовних уметника емиграната у српској средини после Октобарске револуције и грађанског рата, намећу се индиректне и директне династичке везе српског и руског двора с краја 19. и почетка 20. века, које су утицале како на формирање дворске уметности у Србији, тако и на црквену уметност. Двадесете и тридесете године 20. века, углавном обележава преузимање руских ликовних решења и културолошких модела који се у одређеној, могућој мери прилагођавају потребама српских поручилаца.
Изложба копија акварела и цртежа из фонда Историјско – књижевног музеја Јалте и приватних колекција – „Архитекта цара Николаја II“, рекла је секретар Ћирић Бошковић и навела да је посвећена 161. годишњици од рођења руског и југословенског архитекте Николаја Петровича Краснова (1864 – 1839).
Он је након завршених студија на Московском уметничком училишту прво радно ангажовање у Русији било је 1888. на позицији градског архитекте на Јалти на Криму.
Као изванредно талентован архитекта, урбаниста, ентеријериста и примењени уметник изградио је и реконструисао више од 60 репрезентативних објеката за руско племство и културну елиту.
По добијеном послу и завршетку градње летњиковца „Ливадија“ цара Николаја I 1911. године, промовисан је у званичног архитекту руског царског двора на Јалти а две године касније добија и титулу „академик архитектуре“ петроградске Академије уметности.
Она је додала да је он после Октобарске револуције, емигрирао на Малту а затим на позив управе Савеза руских инжењера и техничара у Краљевини СХС, после тридесет година плодног рада, долази у Београд.
Одмах се укључује у рад Архитектонског одељења Министарства грађевина где је уз српске сарађивао са десетином руских архитеката. Готово сви су захваљујући високом образовању, знању и искуству били ангажовани на изградњи монументалних здања за потребе Двора и државе, што им је донело атрибут „државних архитеката“.
Сам Николај Петрович Краснов је својим високо цењеним неуморним радом и изузетним ангажовањем, у периоду од 1922. до 1939. потпуно изменио изглед главног града, многих градова у унутрашњости тадашње Југославије и иностранства, радећи на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, цркава и спомен обележја из Великог рата (између осталог: Српско војничко гробље на солунском Зејтинлику и Спомен костурницу на острву Виду).
Ипак, најзначајније објекте подигао је у српској престоници (поред осталог: Влада Републике Србије, Министарство иностраних послова, Архив Србије…), који данас и трајно својом архитектуром представљају најрепрезентативнији грађевински фонд настао у периоду између два светска рата.
На крају, потпуно уверена у непроцењив значај, важност и смисао ове историјско – уметничке изложбе у име Покрајинске владе и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и у своје лично, желим пун успех и наставак сарадње на свим пољима наше земље и братске Руске Федерације и проглашавам изложбу отвореном.
Испред Удружења сународника и пријатеља Русије „Русија“ и председница Одбора за информисање Националног савета руске националне мањине Мариана Младеновић се захвалила на гостопримиству и истакла да после Новог Сада, изложбу његових акварела могу да виде и Румљани,
Она је нагласила да Краснов није оставио иза себе мемоаре и уместо речи он је оставио дела у камену и на папиру.